Juče sam obišao Gojmanovac, Pirkovac, Popšicu i Labukovo – sela koja vekovima hrane ovaj kraj i u kojima se i danas živi od rada, zemlje i poštenog domaćinskog života.
Na ovom području ovih dana traje žetva, a za jedan deo njiva zadužen je Mihajlo. Samo tokom jednog dana uspeo je da požanje skoro dva hektara pšenice. Gledajući ga kako sigurno upravlja kombajnom, pomislio sam da taj posao možda i nije toliko zahtevan. Naravno, radoznalost je pobedila i dobio sam priliku da sednem za volan.
Posle svega nekoliko minuta bilo mi je jasno koliko sam pogrešio.
Sa strane izgleda jednostavno – kombajn ide kroz njivu, klasovi nestaju pred hederom, a iza ostaje požnjeveno žito. Međutim, kada sednete u kabinu, shvatite da svaki pokret mora biti precizan, da nema mesta nepažnji i da iskustvo ne može da se nauči za jedan dan.
U tom trenutku još više sam počeo da cenim ljude koji godinama rade ovaj posao. Dok većina nas traži hlad ili odmor, oni provode sate na visokim temperaturama, u prašini, uz neprestanu koncentraciju i brigu da svaki klas bude sačuvan.
Razgovarajući sa Mihajlom, stekao sam utisak da mu nije najvažnije koliko će hektara požnjeti, već da posao bude urađen kako treba. Takav odnos prema zemlji i radu karakterističan je za mnoge domaćine ovog kraja.
Često zaboravljamo koliko truda stoji iza obične vekne hleba. Na stolu je vidimo kao nešto sasvim normalno, a retko pomislimo na ljude koji su mesecima obrađivali zemlju, posejali pšenicu, čekali kišu, strepeli od nevremena i na kraju, pod letnjim suncem, ušli u njive da požanju ono što su stvarali tokom cele godine.
Kažu da je hleb svetinja. Ako je tako, onda posebno poštovanje zaslužuju oni koji ga svojim radom stvaraju.
Zato želim da odam priznanje Mihajlu, ali i svim vrednim poljoprivrednicima koji svakodnevno dokazuju da selo još uvek živi zahvaljujući ljudima koji ne odustaju od zemlje. Njihov posao možda nije uvek dovoljno primećen, ali bez njihovog rada ne bi bilo ni hrane na našim trpezama.
Obilazeći Gojmanovac, Pirkovac, Popšicu i Labukovo, još jednom sam se uverio da najveće životne priče nastaju daleko od velikih gradova – tamo gde se čovek i dalje meri po radu, poštenju i ljubavi prema svom kraju.
